Ultima Armonia

Od Baha do Pijacole, većina kompozitora izražene autentičnosti, svoj kreativni proces je bazirao na improvizaciji. Improvizacija jearhetipski oblik stvaralačkog impulsa u muzici (umetnosti uopšte). Ona je osnova stvaralačkog iskustva, elementarni oblik ispoljavanja kreativnog potencijala, temelj muzikalne budnosti i osetljivosti. Ona izvire iz stvaralačke intuicije i predstavlja kognitivno nesvodivi, neprevodivi deo stvaralačkog  procesa. Ona je izvor i sviranja i komponovanja, njihova organska veza. Improvizacija, u svom autentičnom ispoljavanju, jeste organski spoj komponovanja i izvodjenja, tj. komponovanje u realnom vremenu samog izvodjenja a kompozicija je, tako gledano, ništa drugo do nadogradjena, zanatski razvijena i razradjena tj. aranžirana improvizacija koja je fiksirana memorisanjem ili notnim zapisom.

Kompozitori i instrumentalisti Boris Kovač i Stevan Kovač Tickmayer se većbarem tri decenije bave improvizativnom muzikom te istraživanjem odnosa improvizacije i kompozicije. U zajedničkom projektu pod nazivom ULTIMA ARMONIA, uz učešće kontrabasiste i kompozitora srednje generacije Miloša Matića i jednog od najtalentovanijih domaćih mladih muzičara, bubnjara i perkusioniste, Lava Kovača, oni su u fazi svoje stvaralačke zrelosti, odlučili da, polazeći od improvizacije, kreiraju zajedničko muzičko delo otvorene forme. U poetičkom smislu, oni nalaze ontološki“background” u tradicionalnoj muzici i kulturi panonsko-karpatsko-balkanskih prostora koji predstavlja njihov zajednički duhovni i kulturno istorijski kontekst.Muzika ovog kvarteta je kolektivni pokušaj da se redefiniše i reafirmiše ideja o ravnopravnom improvizativnom muzičkom dijalogu njenih članova: dijalogu, čiji je jezik duboko ukorenjen u tradiciji muzikenavedenih prostora. Jedna od ustaljenih predrasuda pri pomenu termina muzike improvizacije, jeste poistovećivanje ove muzičke prakse i jazz muzike. Iako se učesnici ovog projekta ne ograđuju od izvesnih uticaja jazz-a pri oblikovanju svogmuzičkog izraza – on se ne nipošto može poistovetiti sa jazz-om. Ta muzika takođe ne predstavlja ni tipičan prosede notnog prepričavanja/pretapanja muzičko-etničkih obrazaca i nasleđa gore navedenih podneblja. Ovaj kvartet nastoji da svojim slušaocima ponudi jedan dublji arheološko-antropološki sadržaj, baziran na bogatim arhaičkim muzičkim “iskopinama“ sa ovih prostora. Svojom muzičkom hermeneutikom, učesnici ovog projekta tradiciji daruju nove putokaze i smernice, uzimajući od nje samo onoliko koliko je ona u njihovom iskustvu živa i inspirativna, dajući, pri tome, istoj toj tradiciji sve ono što je uključuje u savremene tokove muzičkog mišljenja: jezik tematsko strukturalne improvizacije obogaćene pozitivnim iskustvima muzičkog modernizma i postmodernizma kao i nekim elementima tekovina starijih muzičkih epoha, naročito srednjeg veka, renesanse i ranog baroka kada se improvizativni pristup muzičkoj kreaciji još uvek podrazumevao  a koji je kasnije, shodno tipično zapadnjačkoj specijalizaciji i podeli rada na kompozitore i izvodjače, neminovno atrofirao. U tom smislu ovaj projekat predstavlja i doprinos redefinisanju samih osnova zapadne savremene muzičke prakse.